Hajrija Ramadani, predsednica udruženja „HAJR“ je ekskluzivno dala intervju za makedonski portal „MOJ ZBOR“. Hajrija kaže da ovo nije prvi put da je kontaktiraju iz S.Makedonije i da smatra da se tamo žrtve slabije javljaju nadležnim institucijama zbog straha koji imaju. Kako navodi, planira da uskoro otvori kancelariju i u Skopju.
Ceo intervju na makedonskom možete pročitati klikom na teklst HAJRIJA RAMADANI-INTERVJU. A mi u nastavku dostavljamo prevedeno.
Moj zbor: Čini se da je nasilje u nekim društvenim sredinama „normalna pojava “, pa ako muž udari
svoju ženu, to se smatra načinom rešavanje problema u braku, ili će za vršnjačko nasilje
roditelji često reći „ajde, ovo su deca, opet će se smiriti." Čini se da taj laisse-faire odnos
prema nasilju u vaspitanju, obrazovanju i komunikaciji stvara mnogo problema. Koliko
društveni faktori podstiču nasilje?
Hajrija: Kada je reč o bilo kom vidu nasilja danas se slabo govori o tome koliko bi inače trebalo
govoriti, nekako kada se spomene nasilje mnogi sklanjaju pogled. Ne možemo sa sigurnošću
reći da društveni faktor podstiče nasilje, ali ćutanjem o nasilju onda se samo još više podstiče
I odobrava nasilje.
Moj zbor: Obično zakonodavstvo u Makedoniji više pažnje posvećuje ženama – žrtvama nasilja, a čini se
da zakoni nisu dizajnirani da zaštite muške žrtve nasilja u porodici? Kakva je situacija u Srbiji
po pitanju rodno zasnovanog nasilja? Da li je dovoljno muškaraca – žrtava porodičnog nasilja
– prepoznato u pravnom sistemu?
Hajrija: U Srbiji svakako jednakim pravom su zaštićena oba pola, kako žene tako I muškarci.
Svakako da je prema statistici i prema istraživanju manje muškaraca koji su žrtve nasilja.
Mada moramo imati u vidu i to da su muškarci na Balkanu drugačiji I da je možda sramota da
kažu da trpe nasilje. Zato naše udruženje “HAJR” ne pravi razlike I jednako pružamo pomoć I
podršku svima.
Moj zbor: Kako možemo obučiti decu žrtve nasilja da se nose sa nasiljem, prepoznaju ga i prijave?
Svedoci smo da su deca česte žrtve nasilja u porodici, direktno ili indirektno, ali i vršnjačkog
nasilja. Šta učiniti u slučaju dece žrtava nasilja, u uslovima kada ne mogu da prijave nasilje
sami?
Hajrija: Deca su svakako posebna kategorija, oni su najviše ranjivi I sa njima treba posebno raditi.
Prema savetu psihološkog tima koji ima udruženje “HAJR” sa decom treba raditi od malena,
učiti ih da ne treba praviti razliku kada se susretnu sa decom druge vere, nacionalnosti ili
pola. Mi se trudimo da kroz tribune podignemo svest, sarađujemo I sarađivaćemo sa školama
gde ćemo kroz razne edukacije, predavanja I kreativne radionice naučiti decu da ne budu
nasilnici. Školski psiholozi I pedagozi bi trebalo da se uključe I da primete kada neko dete trpi
vršnjačko ili porodično nasilje. Takođe bi trebalo da se povežu sa drugim institucijama, tj. Sa
centrom za socijalni rad, policijom I sa sudstvom koji bi trebalo jako brzo da reaguju.
Moj zbor: Kome je potrebna veća rehabilitacija i resocijalizacija žrtve nasilja ili nasilnika?
Hajrija: Žrtva koja je pretrpela nasilje je dosta psihološki izmučena i treba je ojačati i pružiti joj
podršku. Kada žrtva ojača onda je ona sposobna da dokaže sebi, a i nasilniku, da je sramota i
da nasilnik treba da se stidi svog neljudskog ponašanja. Sa nasilnikom bi mi uveli obavezno
lečenje, jer nijedan normalan čovek ne vrši nasilje ili da preti nekom. Tako da nasilniku
itekako treba psihološka i čak pshijatrijska pomoć, jer je opasan ne samo za žrtvu, već i za
okolinnu. Nasilnik obično traži sledeću žrtvu.
Moj zbor: Da li postoji lista karakternih osobina koje nasilnik ima koje možemo da identifikujemo i koji
je najbolji metod da se nosimo sa njim (ekskomunikacija, ignorisanje, suočavanje sa njegovim
postupcima, sankcionisanje, itd.)?
Hajrija: Nasilnici su veliki manipiulatori I dokazalo se kroz naš rad da su obično oni koji biraju žrtvu.
Sistem nasilnika je obično takav da žrtvu prvo izoluju od rodbine, prijatelja, kolega I komšija.
Zatim počinju da lome u žrtvi samopouzdanje time što počinje da je vređa I ubeđuje da nju
niko ne zove, da niko nije zainteresovan za nju I da je žrtva bezvredna, što kasnije eskalira ne
samo psihološko nasilje, već I ekonosmko I fizičko. Nasilnici su različiti, oni nemaju poseban
mentalni sklop. Ali medju nasilnicima imamo ljudi koji su visoko obrazovani, koji imaju svoja
preduzeća I za koje nikada ne bi pomislili da su nasilnici, mada isto tako imamo I nasilnike koji
su suprotnost od prvih navedenih. Nasilnika ne treba ignorisati, već ga odmah prijaviti
nadležnoj službi I time mu dati do znanja da žrtva nije slaba I da zna svoja prava gde bi trebalo
da joj sve institucije pomognu I da reaguju u suzbijanju nasilja.
Moj zbor: U kojoj od ove dve rečenice ima više istine: Da li su sve sociopate/psihopate nasilnici ili Da li
su svi nasilnici sociopate ili psihopate?
Hajrija: Dijagnozu ne možemo ustnoviti I nasilnike ne možemo definisati da li su sociopate ili
psihopate, ali ono što znamo da lek za mržnju I agresiju ne postoji, ali nadam se da će
udruženje “HAJR” svojim aktivnostima I uz pomoć dobrih ljudi smanjiti procenat nasilja I da
će se žrtve kretati bez straha. Definitivno nasilniku svakako treba adekvatna stručna pomoć I
kontrola.
